• car001.png
  • car002.png
  • car003.png
  • car004.png
  • car005.png
  • car006.png
  • car007.png
  • car008.png
  • car009.png

Ове године, Савиндан је био несвакидашње ведар и топао. У то пролећно, мирно вече, окупили смо се да једни другима честитамо славу и да угостимо дугогодишње пријатеље.

Сала је, како смо ми већ и навикли, била пуна.

После извођења химне Светом Сави, и славског обреда, обратио нам се директoр школе Вукашин Лазовић. Он је, у својој беседи, открио понешто од онога што нас чека у оквиру свечаног програма. Биле су то велике речи: САН, ЉУБАВ, ПРИЈАТЕЉСТВО, ЖИВОТ и СМРТ.

Сценарио за играни део програма је написала професорка српског језика и књижевности Светлана Петровић. То је својеврстан омаж уметнику и уметности. Главни јунак је Јуриј Ракитин, глумац, редитељ, Рус који је морао да напусти своју земљу и у Србији нашао другу кућу, међу „једнокрвном браћом“, како је сам рекао. Жал за отаџбином је лечио радом, подучавањем младих глумаца, играњем Чехова док су падале савезничке и немачке бомбе.

То је оно чиме се уметник бори против смрти. Уметношћу, стварањем, играњем, лепотом.

Сцене из живота и рада овог великог човека савршено је пратило извођење школског хора под вођством професорке музичке културе Драгане Миленковић.

Ово је био отелотворен сан једне жене, Валентине Павловне, којој је и посвећена Свечана академија. Она је у једном тренутку, пре доста година, изразила патњу,  јер су некадашње везе два народа у једном историјском тренутку била далеко од онога што ми, заправо, значимо једни другима. Везе које су поново нераскидиве и које говоре да је љубав јача од географских, друштвених и политичких подела.

Погледајте снимак Светосавске академије.