У два различита угла истог града, делила су их само два насеља, али читави светови неразумевања.
Виктор је живео у соби која је подсећала на командни центар будућности.
Зидови су били прекривени полицама књига које је већ прочитао, а три монитора на његовом столу непрестано су избацивала низ сложених података и кодова. Сваки угао његовог простора био је осветљен оштрим, белим ЛЕД лампама.
Виктор је знао све. Знао је како да заобиђе систем и како да сваку информацију претвори у сопствену корист. Сматрао је да је знање једина истинска моћ, али је патио од једног необичног феномена. Сваког јутра, када би стао пред своје скупоцено огледало у позлаћеном раму, његов одраз би био за нијансу блеђи. Сваки пут када би Виктор искористио своју интелигенцију да некога превари или понизи, на стаклу би се појавила тамна, неуништива мрља. Иако је његова соба блештала од „светла“, он у огледалу више није препознавао сопствени одраз.
Његово образовање било је врхунско, али је његов образ полако пуцао под теретом охолости.
Са друге стране града, у скромном поткровљу старе куће, тишина је била једини гост у соби дечака по имену Лука.
Лука је био оличење чистоте. Одгајан на причама о поштењу, он никада у животу није изговорио лаж. Његово унутрашње биће било је као најфинији кристални извор. Ипак, његова соба је била у скоро потпуном мраку. Прозори су били мали, а књига на полицама скоро да није било. Лука је свакодневно стајао пред својим огледалом које је било савршено чисто, али у соби није било свеће нити лампе која би га обасјала. Поседовао је беспрекоран образ, али није имао „светло“ које доноси образовање.
Његова доброта била је невидљива свету јер није имао знање којим би је преточио у дело.
Јануарско јутро на факултету донело је необичну напетост. Ходници су били испуњени студентима који су нервозно прелиставали белешке, јер је почео годишњи конкурс за престижну фондацију. Амфитеатар је био преплављен студентима; сви су дошли да се пријаве за годишњи конкурс, а међу њима су седели Виктор и Лука, један поред другог, потпуно несвесни да ће им се путеви ускоро укрстити.
Професор је стајао за говорницом, објављујући правила за престижну стипендију — награду која је за Виктора значила потврду моћи, а за Луку једини излаз из неимаштине. „Ове године“, одјекнуо је професоров глас кроз тишину, „радићете у паровима. Партнери су извучени насумично, како бисте научили да се прилагодите различитим менталитетима.“ Када је професор извукао њихова имена и објавио да су пар, Виктор је једва прикрио израз незадовољства.
Гледао је у Луку као у препреку, као у терет који ће га само успорити на путу ка врху.
— Слушај — почео је Виктор тихим, оштрим гласом док су се делили задаци.
— Мени је ова стипендија потребна да докажем да сам најбољи. Теби је потребна да би преживео. Ако будемо играли по правилима, изгубићемо време на моралне дилеме. Имам приступ бази података од прошле године, можемо лако да „прилагодимо“ резултате нашег пројекта. Нико неће приметити разлику од два процента, а стипендија нам је сигурна. Генијално, зар не?
Лука га је дуго посматрао, док се жамор у амфитеатру полако стишавао.
— Не разумем се у базе података као ти, Викторе — одговорио је Лука мирно, полако отварајући празну свеску.
— Али разумем да твоји прсти дрхте. Зашто си толико нервозан ако већ све знаш? Зар се знање не стиче да бисмо били сигурни, а не уплашени?
— Дрхте јер су бржи од твојих мисли — одбрусио је Виктор, али га је Лукин мир деконцентрисао.
— Можда — рече Лука тише.
— Али ако твоје светло користи лаж да би сијало јаче, оно ће кад-тад некога ослепети. Ти желиш да купиш будућност оним што си украо из прошлости. Шта ће ти знање којим не можеш да погледаш у сопствени одраз без стида? Какав је то факултет који ћемо завршити ако успут изгубимо себе?
Виктор је занемео. Реч „одраз“ га је погодила право у болно место. Пред очима му је искрснуло његово мутно огледало код куће. Осетио је бес, али и чудну радозналост.
— Лако је теби да говориш о образу — прошаптао је Виктор бесно. — Ти стојиш у мраку и ништа не мењаш. Твоје поштење не плаћа школарину. Моје светло барем нешто гради.
— Онда ми упали светло — одговорио је Лука, игноришући Викторов бес. — Покажи ми како да ове бројке претворим у нешто стварно. А ја ћу теби помоћи да поново пронађеш свој образ у том блештавилу кодова. Хајде да пробамо поштено. Ако паднемо, пашћемо као људи.
Током наредних сати, у заједничком раду, Виктор је почео да објашњава Луки сложене алгоритме. Док је говорио, његов глас је губио оштрину, постајао је сигуран и просветљујући. Лука је упијао знање, а свако његово питање терало
је Виктора да ствари сагледа дубље, без пречица. Сваки пут када би Виктор по инерцији покушао да упише лажан податак, Лука би га само погледао. Тај поглед је био довољан. Виктор би уздахнуо и обрисао линију кода, тражећи
право решење. Теже је било, али је по први пут било право.
Када су коначно предали пројекат, нису знали резултат, али су осећали необичну лакоћу. Виктор се те вечери вратио кући и стао пред своје скупоцено огледало. Светлост његових лампи више није била оштра. Погледао је у стакло и остао без даха — мрље су нестале. Видео је јасне очи младог човека који се не боји своје истине. Његово образовање је коначно добило свој морални ослонац. Имао је чист образ.
Лука је ушао у своју собу и више није затекао мрак. На столу су лежале скрипте које му је Виктор поклонио, а знање које је из њих извукао обасјавало је собу јаче од сунца. Имао је своје светло.
Били су различити, али су сада знали:
Образ без светла је немоћан, а светло без образа је опасно. Тек заједно чине човека који заиста може да закорачи у будућност.
