ОБРАЗ И СВЕТЛОСТ
Последња вожња ка западу
Сунце је тонуло иза црвених брда Њу Остина док је прашина тихо плесала изнад главног пута. Ваздух је мирисао на суву траву и барут – мирис који је пратио сваки град на овој страни границе. У малом салуну у месту званом Рио Браво, за једним климавим дрвеним столом седео је човек по имену Кејлеб Морган.
Био је то типичан човек Дивљег запада: излизани шешир, стари кожни капут и поглед који је видео превише. Није био ни херој ни зликовац – барем не више. Некада је јахао са бандама, пљачкао возове и бежао од закона. Сада је само покушавао да преживи довољно дуго да пронађе мир.
Али мир је ретко налазио људе попут њега.
Врата салуна нагло су се отворила. Унутра је ушао шериф Харлан, крупан човек са брковима попут четке. Погледом је одмах пронашао Кејлеба.
„Тражио сам те“, рекао је без увода.
Кејлеб је спустио чашу вискија. „Нисам знао да сам тражен.“
„Не од закона“, одговорио је шериф. „Још не. Али имам посао за тебе.“
Посао. Та реч је увек значила невољу.
Сутрадан ујутру, Кејлеб је јахао према старом рударском граду Силвер Крику. Шериф му је испричао да је банда под вођством извесног Виктора Релса почела да терорише област: пљачке, отмице, убиства. Закон је био преслаб, а војска предалеко.
„Треба нам неко ко разуме како такви људи размишљају“, рекао му је шериф.
Другим речима – треба им одметник да улови одметнике.
Кејлеб је прихватио посао не због новца, већ због нечег дубљег. Пре неколико година, управо је Виктор Релс издао његову стару банду и оставио их да помру. Кејлеб је био једини који је преживео.
Ово је била прилика да поравна рачуне.
Силвер Крик је изгледао као град духова. Прозори закуцани даскама, коњи везани без власника, тишина која није обећавала ништа добро.
Кејлеб је полако сишао с коња и приметио знакове борбе – разбијене боце, трагове крви на земљи. У даљини се чуо пригушен смех из напуштеног хотела.
Знао је да је стигао.
Ушао је кроз задња врата, револвер спреман. На спрату је угледао двојицу наоружаних људи како играју карте. Нису га ни приметили док није било прекасно.
Два брза пуцња прекинула су тишину.
Кејлеб је знао да је ово тек почетак.
Те ноћи је нашао Виктора у старој цркви на брду. Банда је славила нову пљачку, флаше вискија кружиле су међу људима. Релс је стајао испред олтара као изопачени проповедник.
Кејлеб је изашао из сенке.
„Дуго се нисмо видели, Викторе.“
Смех је утихнуо. Релс се окренуо и осмехнуо.
„Па погледај ко је преживео. Мали Кејлеб Морган.“
„Дошао сам да завршим оно што си започео.“
Банда је посегнула за оружјем, али Виктор их је зауставио.
„Не, не… ово је између нас двојице.“
Изашли су испред цркве, под бледо светло месеца. Двојица људи, два револвера и године мржње између њих.
„Могао си имати све“, рекао је Виктор. „Али си увек био слаб.“
„Можда“, одговорио је Кејлеб. „Али бар нисам издајник.“
Руке су им се спустиле ка футролама.
Време као да је стало.
Пуцњи су одјекнули долином.
Када се дим разишао, Виктор Релс је лежао на земљи, док је Кејлеб стајао повређен, али жив. Банда се разбежала без вође, као чопор уплашених којота.
Правда је, макар на кратко, победила.
Неколико дана касније, Кејлеб се вратио у Рио Браво. Шериф му је исплатио награду и понудио стални посао.
„Град би могао да користи човека попут тебе“, рекао је.
Кејлеб је погледао према западу, где су се планине губиле у хоризонту.
„Можда“, одговорио је тихо. „Али ја нисам створен за градове.“
Узјахао је коња и кренуо путем који је водио ка бескрајним равницама. Није знао шта га чека – нови проблеми, нова лутања, можда и коначни мир.
Али знао је једно: прошлост га више не држи.
А на Дивљем западу, то је било најближе слободи што човек може да добије.
Крај
