Драги Свети Саво,
Овим путем Ти се не обраћамо само као учитељу, светитељу и првом српском архиепископу, већ и као неком ко је некада био само дечак звани Растко. Дечак који је, упркос томе што је имао све, изабрао врло тежак животни пут - пут одрицања, искушења, пут тражења оног доброг у људима.
Када размишљам шта бих ти пожелела за рођендан, пожелела бих да те се не сећамо само једном годишње и да те не сматрамо само великим државником и црквеним вођом, што ти без сумње јеси, него особом која није марила за савршени живот који јој је био пружен, а који би многи од нас, што управо ово слушамо, данас пожелели. Уместо удобности и раскоши, ти си изабрао пост и одрицање; уместо моћника коме сви угађају, ти си изабрао да будеш последњи и да служиш другима; уместо узимања, које је тако природно ишло уз твој положај, одабрао си непрекидно давање.
Зато сматрам да треба да те се сетимо увек када пружимо помоћ некоме коме смо приметили да је потребна; рецимо када причамо са другом који је несрећан, усамљен, када будемо, проводимо време са њим, шетамо се, разговарамо... Или када некоме ко нас је повредио опростимо и наставимо са њим даље, без мрштења и лоших мисли. Или када на улици, људе, потпуне незнанце, доживљавамо без грча и суздржаности, благонаклоно и отворено. Тада треба да помислимо на тебе, тада када покушавамо да покажемо да смо бољи од оног што смо били раније.
Зато ти данас поред “хвала” дајем једно велико “обећавам”. Обећавам да ћу се трудити да знање које стекнем користим за добро, да ми речи не буду празне, да у школи не учим само за оцене, већ за живот, за живот који је преда мном баш као што је некада био и пред тобом, Растком.
У име свих нас, срећан ти 850. рођендан! Нека твој тиха присутност и мудрост говоре гласније од буке овог света.
