Драги Растко,
Данас ти не прилазимо као икони са фреске, већ као човеку који је некада био младић, радознао, немиран и храбар да изабере свој пут. Зато ти се обраћамо једноставно и искрено, онако како ђаци говоре ономе ко их и данас учи.
За твој 850. рођендан не бисмо ти пожелели ни злато, ни славу, јер си то одавно превазишао. Пожелели бисмо ти да те и даље препознајемо у себи; да у сваком ученику који се пита ко је и куда иде постоји бар мало Растка, човека који се није бојао да мисли другачије. Пожелели бисмо ти да твоја вера не буде реч, већ дело; да твоја мудрост не остане у књигама, већ да живи у нашим одлукама. У времену брзине, површности и буке желимо ти да нас и даље учиш тишини, стрпљењу и знању које има смисла. Важно нам је да ти кажемо да ниси далек, да те не гледамо само као свеца, већ као учитеља који разуме наше дилеме, страхове и снове; као некога ко нас подсећа да образовање није само учење за оцену, већ изградња човека.
Ако данас можемо нешто да обећамо, онда је то ово - трудићемо се да будемо достојни онога што си започео; да будемо људи који мисле, питају, разумеју и поштују друге; да будемо људи који знају да знање без доброте није довољно. Срећан ти рођендан, Растко! Хвала што си темељ, али и путоказ. Хвала ти што нас и после 850 година учиш како се постаје човек!
